Erkenntnisgestalten und Handlungsanweisungen

Naviknuti smo da filozofsku misao posmatramo u okviru filozofskih disciplina kojima ona po svom sadržaju pripada, dakle predmetno, unapred odredujuci podrucje realiteta koji je njome zahvacen. Ali zar to unapred uslovljeno, dato, filozofskoj misli takoreci nametnuto, odražava ono što filozofija u svojoj osnovnoj težnji jeste, racionalno promišljanje iskustva koji se u izrazu ili njime privodi pojmu? Pitanje suvislosti podele filozofije na klasicne filozofske discipline (koje je još Kant problematizovao, a na svojevrstan nacin u svojoj "Filozofskoj terminologiji" razradio Adorno) možemo postaviti dvoznacno.

U jednom smislu ovo se pitanje odnosi na predmet filozofije, naime, da li filozofska misao zahvata samo odredeno podrucje realiteta bez misaonih implikacija vezanih za celinu realiteta ili ostala podrucja stvarnosti. U kontekstu Poperovog zahteva za epistemologijom bez subjekta saznanja, dakle za objektivnim saznanjem koja je pozicionirana u trecem svetu, svetu naucnih teorija, argumenata i problema, sama saznajna teorija nije mišljena u tradicionalnom smislu koju namece klasicna podela filozofije na filozofske discipline. Autonomija treceg sveta je ono što omogucava da svet argumentacije utice na subjekat spoznaje, ali ne i obrnuto, cime Poper dinamiku razvoja ideja i koncepcija izmešta van subjekta. Teorija saznanja u Poperovom kritickom racionalizmu leži u osnovi kritickog preispitivanja naucnog razvoja i rasta naucnog znanja. Dinamika naucne spoznaje prema Poperu ima svoj uzrok ne toliko u izradivanju naucne teorije i njenoj verifikaciji koliko u mogucnosti njenog opovrgavanja, mogucnosti koja je otvorena kritickim preispitivanjem njenih slabosti ili odstupanja (fallibilis) koja su prisutna. Metod Poperovog kritickog racionalizma cija je okosnica falibilizam, bio je usmeren pre svega na podrucje prirodnih nauka. Dakle, iako Poper u treci svet ubraja sve tvorevine duha koje sadrže mogu?nost da budu razumljene, ipak je njegova analiza u svom fokusu imala jednu osobeno podrucje koje se tematski, a u izvesnom smislu i aksiološki, istice u odnosu na druga. On je medutim filozofiju nauke i teoriju saznanja izgradio na istom temelju, temelju kritike, i time premostio njihove razlike.

Ali zar filozofska argumentacija koja kriti?ki posmatra teorijski konstrukt i hipoteze koje su u tom konstruktu prisutne nije ono što bez obzira na tematsku razlicitost pripada podjednako svim oblastima stvaralaštva? Odatle izvire drugi smisao upitanosti nad opravdanošcu važenja filozofskih disciplina, naime metodološki, i to na nacin na koji ga postavlja Hans Albert. Kriticki racionalizam sa Hansom Albertom donosi jedno novo razumevanje filozofskih disciplina koje su kroz tradiciju mišljenja posmatrale isti filozofski problem kao razlicite segmente stvarnosti cime je sveobuhvatnost filozofskog ispitivanja prenebregavana. Albert proširuje Poperov zahtev za kritikom (falsifikacionizam) i jedinstvenim metodološkim pristupom u svim naukama, sa podrucja naucnog na celokupno podrucje praksisa, od socijalnog preko ekonomskog do politickog i religijskog. Štaviše, ono što je svakodnevno prisutno u ljudskom praksisu treba istom kritickom metodom preispitivati i racionalno utemeljiti i to upravo na nacin kako se to cini prilikom argumentovanja i pobijanja jedne teorije ili hipoteza koje pripadaju prirodnim naukama. Time, metod postaje jedinstven, iako se podrucja tematski razlikuju. Opravdavanje odredene teze se pokazuje kao nemoguc zahtev, jer vodi rdavoj beskonacnosti pošto se svaka premisa te teze mora opravdati te i tako i ono što svaka od pretpostavljenih premisa sadrži kao svoju pretpostavku. Ovaj se beskonacni tok može prekinuti pozivanjem na ociglednost nekih pretpostavki, cime, paradoksalno, zahtev za opravdanjem teze sam sebe ukida. Kriticki metod po Albertu kao i prema Poperu znaci ne samo induktivnu proveru i deduktivno opravdavanje neke ideje, hipoteze ili teorije, vec observaciju i pronalaženje falibilizama, u ciju svrhu je Albert i skovao svojevrsni logicki prirucnik. Zadatak je filozofije pred celinom praksisa (tj. u društvenim koncepcijama i ekonomiji podjednako kao i u pravu) i prisutnih naucnih teorija da kritickim posmatranjem otkrije skrivene pretpostavke, razmatra i utvrduje posledice i otvara prostor za nova moguca rešenja. Dakle, metodskim postupkom koji se razvija u okviru objektivnog znanja prevazilazi se parcelizacija ili segmentacija stvari filozofije koja svojim stavom upucuje zahtev za racionalnošcu. Treba ipak naglasiti da je Albert pitanju mogucih metodoloških razlika posvetio punu pažnju.

Na tragu kritickog racionalnizma Hansa Alberta, Dragan Jakovljevic u svojim brojnim delima produbljuje ovaj metodološki postupak pri suceljavanju sa idejama i teorijama koje kruže kako savremenim filozofskim pravcima i istorijom ideja, tako i svakodnevnom praktickom sferom. U svojim analizama, koje su ponajpre ispitivanja uslova epistemicke korektnosti ideja koje su njen predmet, on nije poštedeo ni osnovnu tezu kritickog racionalizma, falibilizam. Za razliku od Popera on istražuje verodostojnost jedne postavke sledeci njenu argumentaciju, sprovodi analizu argumentacije, te ne odbacuje pretpostavku kao takvu, vec iz nje zadržava ono što se u njoj aproksimativno približava istini, pokazujuci puteve koji impliciraju ono što ne može biti prihvaceno.

Knjigu profesora Jakovljevica: "Erkenntnisgestalten und Handlungsanweisungen" ("Spoznajne forme i uputstva za delanje", prev. A. M.), ciji podnaslov Abhandlungen zur Erkenntnislehre und praktischen Philosophie ("Rasprave o epistemologiji i prakticnoj filozofiji", prev. A. M.) upucuje na neraskidivost veze izmedu prakticke sfere i teorije spoznaje, izdao je Verlag Traugott Bautz GmbH iz Nordhausena u okviru edicije Libri Nigri, ciji je urednik Hans Rainer Sepp, a pripada Srednjoevropskom institutu za filozofiju, Fakultetu za humanisticke nauke Karlovog Univerziteta u Pragu (Mitteleuropäischen Institut für Philosophie, Fakultet für Humanwissenschaften der Karls-Univerzität Prag). Sastavljena od radova koji se odnose kako na epistemologiju i filozofiju nauke tako i na etiku i religiju ona predstavlja pravi primer kako se razlicite discipline, ali i fenomeni praksisa mogu okupiti pod jedno okrilje kritickog ispitivanja onih problemskih mesta koji se tematski cine nepristupacni. Kako prof. Jakovljevic još u predgovoru svoje knjige naglašava, stroga disciplinarna podela u kontekstu sukoba izmedu vrednosti, cija empirijska provera nije moguca, dakle onog iracionalnog, i sa druge strane onog spoznajnog tj. racionalnog, može integrativnom koncepcijom kritickog racionalizma koja otpocinje sa Albertom, da se prevazide (str. 8). Tako delo, ciji je prikaz pred vama, nije tek spoljašnji zbir radova na razlicite teme, vec svojom unutrašnjom strukturom koja je izgradena na principima kritike sprovedene logickom analizom pri proceni validnosti hipoteza, na izuzetan nacin potvrduje da je metodska povezanost medu razlicitim oblastima moguca.

Delo "Erkenntnisgestalten und Handlungsanweisungen" sadrži sledeca poglavlja: Vorwort; Fehlbarkeit des Fallibilismus; Gegenstand und Methodologie der Sozialwissenschaften; Metodologischer Monismus im Rahmen des kritischen Rationalismus; Normative Genesen oder Wirkungsgeschichten?; Poppers Idee eines negativen Utilitarismus; Die moderate Intoleranz innerhalb pluralistisch-demokratischer Gesellschaftsordnungen; Die Intoleranzanschuldigung des Monotheismus; Nachweis der Erstpublikation der im vorliegenden Text; te pogovor: Erkenntnis, Handeln und Fallibilität koji je za ovu priliku sastavio Dariusz Aleksandrowicz. Na kraju svakog poglavlja stoji spisak literature u njemu korišcen.

Knjiga Dragana Jakovljevica pocinje razmatranjem falsifikacionizama falibilizma (Fehlbarkeit des Fallibilismus), tj. mogucnosti da falibilizam bude revidiran sa kritickog stanovišta rešavanja problema prisutnih u teoriji spoznaje kritickog racionalizma. Samokritika (stoga što prof. Jakovljevic pripada školi kritickog racionalizma ciji je noseci pojam upravo falibilizam) pocinje istorijskim pregledom, te formalno logickom analizom problema koji su se nametnuli kao relevantni (svojevrstan falibilizam samog falibilizma) da bi se moguce rešenje pronašlo u novom pristupu odredenju principa falsifikacionizma. Interesantno je da se podjednako pokazuje i logicki i eticki smisao falsifikacionizma, pri cemu legitimitet falibilizma ne leži u njemu kao apsolutnoj istini tj. Kao principu po sebi kritickog mišljenja, vec u njegovoj ikonicnosti (verisi-militude) kojom se u najvecoj meri približava istini objektivnog znanja. Time se u obzir uzimaju postignuca koja se tezom postižu, i cini se otklon od skepticizma:

"Ein realistischer Fallibilismus müsste stattdessen zugleich den erzielten und erreichbaren Erkenntnisleistungen der menschlichen Intelligenz Rechnung tragen, die Verlässlichkeit von vielen bewährten Erkenntnissen berücksichtigen und schließlich wage finden, sich vom Agnostizismus sowie Skeptizismus überzeugend abzusetzen - als auch der Hegelschen Mahnung hinsichtlich der "Frucht vor dem Irrtume", wonach "diese Furcht zu irren schon der Irrtum selbst ist" (Hegel 2006:58), angemessen Rechnung zu tragen" Jakovljevic, Erkenn. und Handlu. S.47.

Predmetom kritike društvenih nauka i njihove metodologije Jakovljevic se bavi u trecem poglavlju: Gegenstand und Methodologie der Sozialwissenschaften (Predmet i metodologija društvenih nauka, prev. A. M.). Ovo poglavlje otpocinje razmatranjem Diltajeve argumentacije kojom se utvrduje potreba za metodološkom razlicitošcu medu društveno-humanistickim i prirodnim naukama, koja je "ein Archetypus der Argumentation" svakog obrazloženja metodološke dihotomije (Ibd. str. 49), prema prof. Jakovljevicu. On razmatra pojam nauke kao nastavka prednaucne percepcije društvenog života i iznosi analizu strukture mnenja o društvenim pojavama, zatim argumentuje da iz odredbe društvenih nauka u idealnom smislu, dakle koje društvo sagledavaju kategorijama duha smeštenog u carstvo smisla, racionalnih ciljeva etc. sledi teleološki metodski pristup izucavanju društvenih pojava (Ibd. str. 55). Na kraju poglavlja pokazuje mogucu reinterpretaciju misaonog stava duhovnih nauka.

Cetvrto poglavlje je posveceno metodskom monizmu u okviru kritickog racionalizma (Metodologischer Monismus im Rahmen des kritischen Rationalismus) koje zapocinje Poperovim zahtevom za razvojem jedne doktrine koja bi sadržala jedinstven metod društvenih i prirodnih nauka (Popper, K. Das Elend des Historizmus), metod deduktivne kausalistike i induktivne proverljivosti. Metodski monizam se dakle sastoji od utvrdivanja i objašnjenja uzroka, predvidanja i potvrdivanja hipoteze bez obzira iz koje nauke potice (Ibd. str. 76). Medutim, uspostavljanje veze izmedu problema i moguceg rešenja je sporno, smatra Jakovljevic i pripada logickom diskursu treceg sveta, a ne predstavlja podstrek ka njegovom rešavanju u sferi praxisa, što implicira da je neophodno prihvatiti mogucnosti koje nudi heuristika.

U narednom poglavlju pod nazivom Normative Genesen oder Wirkungsgeschichten? ("Normativne geneze i istorija uticaja", prev. A. M.) Jakovljevic prikazuje sistematski Mitelštrasovo razumevanje istorijskonaucnog racionaliteta (Ibid. str. 92). Od evolucionisticke" i "revolucionisticke" interpretacije istorije nauke, te Lorencove normativno-geneticke rekonstrukcije iste, prati se Mitelštrasov pokušaj utemeljenja istorijskog u onom empirijskom podjednako kao i u njegovom pristupu usmerenom ka objašnjenju. Ovo poglavlje obiluje izuzetnim logickim analizama kako stavova pojedinih naucnika tako i kauzalnih veza mogucih uticaja medu teoreticarima koje su znacajne za istoriju naucne misli.

Razmatrajuci u okviru filozofije društva postavku klasicnog utilitarizma u kojoj podjednako mesto u proceni eticnosti zauzimaju i pozitivne i negativne posledice, Jakovljevic u šestom poglavlju svoje knjige pod nazivom: Poppers Idee eines negativen Utilitarismus (Poperova ideja negativnog utilitarizma, prev. A. M.) ispituje mogucnost razvoja negativnog utilitarizma u filozofiji Karla Popera, koji je samo u naznakama prisutan u Poperovom delu "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji". Negativni utilitarizam se odreduje sa podrucja cilja moralnog vrednovanja ljudskog delanja, te Jakovljevic primecuje da je Poper "prvi uveo ideju orijentacije moralnog vrednovanja našeg delovanja pre svega kao negativnu dimenziju, tj. s ciljem minimalizovanja patnje i boli, i štaviše njihovog potpunog izbegavanja" (Ibid. str. 127, prev. A. M.).

Poslednja dva poglavlja se bave pitanjem tolerancije, skrivenim modusima društvene i religijske netolerancije, te mogucim rešenjima problema koji iz ovakvog moralnog i socijalnog odnosa iskrsavaju. Die moderate Intoleranz innerhalb pluralistisch-demokratischer Gesellschaftsordnungen (Umerena netolerancija unutar pluralisticko demokratskih društava, prev. A. M.) posveceno je analizi demokratskog društva kroz Poperove uvide, dok se poglavlje "Krivica za netoleranciju monoteizma" (prev. A. M., Die Intoleranzanschuldigung des Monotheismus) kroz formalno logicku analizu stavova monoteizma i politeizma bavi ispitivanjem uzroka religijske netoleratnosti.

Primena teza kritickog realizma, razvoj njegove argumentacije, logicka analiza koja sledi Albertov metodološki postupak primenjena na nove teorije i probleme u knjizi Dragana Jakovljevica "Erkenntnisgestalten und Handlungsanweisungen" dolazi do punog izražaja. Za nacinom na koji se utvrduje epistemološka validnost razlicitih teza i argumenata koji ih prate, nimalo ne zaostaju ponudena rešenja što cini ovu knjigu veoma konstruktivom u izlaženju na kraj sa paradoksima i dilemama svakodnevice. Izuzetnost knjige leži u tome što se u njoj fenomeni koji poticu iz sfere praktickog razmatraju i sa formalno-logickog i sa aksiološkog aspekta, a u njima prisutni prednaucni stavovi se ne odbacuju a priori, vec se uvek ispituju sa podjednakom ozbiljnošcu kao i stavovi koji pripadaju naucnoj misli. Time je autor pokazao da je ne samo moguce, vec i nužno razumevanje celine teorijskog i praktickog jedinstvenom doktrinom koja istinski pripada teoriji spoznaje.

Ana Miljevic